четвртак, 20. децембар 2012.

Pauci


Пауцi


пауци
женка тарантуле Brachypelma smithi
женка тарантуле Brachypelma smithi
Систематика
царство:Animalia
тип:Arthropoda
класа:Arachnida
ред:Araneae
Clerck, 1757
подредови
Liphistiomorphes
Mygalomorphae
Araneomorphae
Екологија таксона
Пауци (Araneae) је најпознатија и истовремено најбројнија група (обухватају око 40 000 врста) међу пауколиким животињама за коју је карактеристично присуство посебних паучинастих жлезда. Тело им је изграђено од два дела, прозоме и опистозоме, који су спојени узаним делом названим дршка (pedicel). Екстремитети су присутни само на прозоми. Углавном су копнене животиње (само у појединачним случајевима могу секундарно прећи на живот у води) величине од 0,4 mm па и до 10 cmнајмањи паук на свету је пату дигуа(0.37 мм) распрострањени свуда где има инсеката, а посебно у тропским пределима. Већина паукова су карниворни облици и хране се углавном различитим инсектима које хватају у мреже исплетене од паучине.

 

 Спољашња анатомија

Тело је подељено, како је већ речено, на два дела спојена дршком. То су:
  • прозома која је сегментисана и на којој се налезе 6 пари ногу (екстремитета), очи и усни делови;
  • опистозома која није сегментисана и нема екстремитете већ се на њеном задњем делу, са трбушне стране налази 2-3 пара паучинастих брадавица на којима се налази велики број (и до 300) отвора паучинастих жлезда; на трбушној страни налазе се и полни отвор као и плућни отвори.
Први пар екстремитета су хелицере, као код свих пауколиких животиња (Chelicerata) и налазе се изнад и испред уста од којих су одвојене рострумом (горња усна). Помоћу њих пауци хватају плен, а затим га убадају кврстом, зашиљеном канџицом. Близу врха канџице налази се отвор отровне жлезде који паралише и усмрти плен.
Други пар екстремитета на прозоми су педипалпи смештени бочно од уста. Код женки се овај пар екстремитета не разликује много од осталих ногу за ходање, док код мужјака добија улогу копулаторног органа у парењу.
Остала четири пара екстремитета су ноге за ходање и сваки се састоји од по 7 сегмената, а завршава са по 2-3 канџице. Код паукова који на опистозоми имају посебан орган за испредање паучине, тзв. крибелум (cribellum), имају истовремено и на задњим ногама два реда повијених трнова названих каламиструм (calamistrum). Оба ова специјализована органа, крибелум и каламиструм, се код одраслих мужјака губе или остају у закржљалом облику.
Очи припадају типу простих очију, оцела, као код инсеката. Најчешће пауци имају по осам очију распоређених у два попречна низа по четири, а ређе 2, 4 или 6 ока смештена ближе предњој ивици. Постоје и врсте код којих је по целој површини главе распоређен већи број очију, као и оне које немају очи (пећинске врсте). У очима паукова налази се материја, названа тапетум, која рефлектује светлост тако да им очи светле у мраку. Врсте које лове плен тако што трче за њим имају боље развијене очи од оних које плен лове мрежом. Распоред очију као и њихов број су таксономске особине.

паук крсташ

 Унутрашња анатомија

 Систем за варење

Систем за варење почиње устима која су прилагођена узимању течне хране па тако варење започиње ван тела. Паук у плен убризгава отров који га паралише, а затим на његово тело излучује секрет из пљувачних жлезди. Секрет претвара тело плена у полутечну храну која се, затим, тзв. желуцем за сисање усисава. Желудац за сисање је у ствари део предњег црева специфичне грађе прилагођен за усисавање житке хране. Усна дупља и ждрело образују цев за спровођење течне хране до једњака који је такође цеваст и протеже се до желуца. На горњем делу ждрела налазе се длачице које спречавају да чврсте честице хране доспеју у једњак. Читаво предње црево обложено је кутикулом (то указује да је пореклом од ектодерма) која је посебно задебљала у желуцу. Желудац је обложен снажним мишићима који производе покрете пумпе усаглашене са сличним покретима усне дупље и ждрела усисавајући храну. Иза желуца се наставља средње црево које је без кутикуле јер је ендодермалног порекла. Средње црево је јако разгранато у многобројне дивертикулуме у којима се обавља главно варење хране. Задње црево, обложено кутикулом и ектодермалног порекла као и предње, има добро развијен омотач од мишића. Од места спајања средњег и задњег црева полази проширење у виду мешка од кога се одваја кратка цев (rectum) која води до аналног отвора.

Респираторни систем

Пауци дишу помоћу две врсте органа, а ретко која врста има само једну врсту респираторних органа:
  • листолика плућа су кесастог облика и представљају уврате телесног зида, плућне кесе, који се ка спољашњој средини отварају пукотинастим отворима; са зида плућне кесе полази низ листоликих израштаја који су у ствари јако спљоштени кесасти набори телесног зида; примитивни пауци, као нпр. тарантуле, имају два пара ових плућа док друге врсте поседују само један пар;
  • трахеје су систем разгранатих цевчица које прожимају читаво тело и обложене су кутикулом која је спирално задебљала; почињу отворима, стигмама; сматра се да су настале преображајем листоликих плућа.

 Крвни систем

Крвни систем се састоји од срца које је смештено у срчаној кеси (преикардијуму) у опистозоми изнад црева. У срце крв доспева из органа за дисање, а затим из њега одлази у сва ткива и органе Тако од њега полазе:
  • аорта ка напред и продужава се у педицел и прозому до желуца за сисање где се прво грана на две гране, а затим на многобројне које снабдевају крвљу разне органе у прозоми;
  • каудална артерија ка назад и која се такође грана на гране за паучинасте брадавице и друге органе;
  • латералне артерије које полазе са бочних страна срца.

 Систем за излучивање

Пауци имају две врсте екскреторних органа:
  • Коксалне жлезде које нису тако добро развијене као код осталих пауколиких животиња; код примитивних врста присутна су два, док остале имају један пар коксалних жлезда;
  • Малпигијеве цевчице које се гранају између цревних проширења и представљају главне органе за излучивање гуанина у кристалном облику; сматра се да и неке ћелије црева имају ту екскреторну функцију.

 Нервни систем и чула

Одрасли пауци имају нервни систем сконцентрисан у прозоми тако што су ганглије међусобно спојене око једњака у облику прстена тако да нема границе између мозга (на леђној страни) и нервне масе на трбушној (испод јењака). Од мозга полазе нерви за очи и хелицере, док од ганглије испод једњака (субезофагијална ганглија) полазе нерви за педипалпе и остале ноге за ходање. Постоје и ганглије које су у вези са радом система за варење као што су:
  • стомодеална ганглија смештена одмах иза мозга и са које полазе нерви за инервацију ждрело
  • пар ганглија са којих полазе нерви за желудац за сисање.
Поред очију, као чулних органа, пауци поседују и друга чула која су јаче или слабије развијена зависно од вртсте и њеног начина живота. Органи чула додира, у облику длачица које су у вези са завршецима нерава, распоређени су по целом телу. О чулу укуса и мириса се код паукова јако мало зна. Посебни органи, лирифирмни органи, представљају чуло слуха. Са спољашње стране се распознају као пукотине у кутикули чланака екстремитета.

 Полни органи

Пауци су одвојених полова, а њихове полне жлезде са одводима смештене су у опистозоми.
Мушки полни систем се састоји од тестиса који су о облику две дугачке цеви у предњем делу опистозоме. Ка напред се ове цеви настављају у изувијане семеводе (vasa diferentia) који се спајају у заједнички мешак (семинална везикула), а он се отвара по средини опистозоме. Улогу копулаторног органа мужјака играју педипалпи. Обично мужјаци у фино испредену мрежу полажу спермалну течност да би је затим специјализованим педипалпима унели у полни отвор женке. Приликом парења мужјак се излаже опасности када се приближава женки пошто га она на мрежи може заменити са пленом. Зато он прави тачно одређене покрете којима женки указује на своје намере. Нит мреже на којој се креће он љуља, а другу нит на којој стоји женка он трза.

Умотавање инсекта у паучину
Paukov-plen.jpg

Мрежа од паучине са уочљивим радијалним и спиралним нитима
Женски полни систем састоји се од:
  • парних јајника, који су пре полагања јаја веома крупни и заузимају већи део опистозоме
  • парних јајовода
  • непарне материце (утеруса)
  • непарне вагине које је обложена кутикулом
  • сперматека која је као и вагина обложена кутикулом пошто и једна и друга настају као уврати телесног зида

 Биологија паукова

Према начину живота, односно, углавном начину хватања инсеката, пауке је могуће сврстати у два основна типа:
  • скитнице, који хватају инсекте у трку или скоку и
  • мрежаре, који у те сврхе плату мреже од паучине.
Паучинасте жлезде продукују еластичну беланчевину, паучину, која је у облику лепљивих нити и служи за:
  • плетење мреже у коју упада плен;
  • израду кокона у облику дебеле чахура у којој се налазе и заштићена су јаја и коју женка чува или носи са собом;
  • израду стана тако што нпр. код паукова који живе у рупицама ископаним у земљи зидови тих рупица су обложени паучином или код оних који живе на дрвећу помоћу паучине савију листове у цевчице у којима живе (види слику десно)и др.
  • далека путовања ваздухом помоћу дугачке нити за коју се паук прикачи и лети ношен ваздушним струјањима
Паучина се излучује у течном облику да би очврсла тек у додиру са ваздуном. Мреже изграђене од паучине заузимају просторе различите по величини и облику зависно од врсте паука који их плете. Тако пауци који живе на дрвећу плету велике мреже изграђене од влакана распоређених у свим правцима, док кућни пауци плету водоравне мреже од густо испреплетаних нити. Паучина се излива у течном облику из многобројних отвора на паучинастим жлездама, на ваздуху очврсне у велики број нити које се затим помоћу каламиструма сједињују у једну дебљу нит и од ње се плете мрежа.
Паук плете мрежу по тачно одређеној шеми. Наиме, прво на погодном месту исплете оквир мреже који је најчешће четвороугаоног или полигоналног, неправилног облика и причврсти га за чврст ослонац (зид, гранчице и др.). Затим испреда нити по дијагоналама унутар оквира а онда радијалне нити од центра оквира ка његовој периферији. На крају плете спиралне нити којима повезује целу мрежу и посипа их сићушним лепљивим капљицама за које се, као за лепак, хватају инсекти (видети слике десно). Недалеко од постављене мреже, обично на неком скровитом месту, паук гради гнездо које је спојено преко једног сигналног влакна са самим центром мреже. Преко тог влакна, паук који мирује у гнезду је обавештен када се плен ухвати у мрежу.
Плетење мреже представља предуслов за успешан лов који се састоји у стрпљивом чекању да плен (најчешће инсекти) улети у мрежу и у њу се уплете. Пре него што почне да из њега исисава сокове, паук свој уловљени плен претходно добро обавије паучином (видети слике десно).

Valjkasti crvi

                                         


Ваљкасти црви



 



Ваљкасти црви
Roundworm.jpg
Систематика
царство:Animalia
тип:Nematoda
Rudolphi, 1808
класе и поткласе
класа Adenophorea
поткласа Enoplia
поткласа Chromadoria
класа Secernentea
поткласа Rhabditia
поткласа Spiruria
поткласа Diplogasteria
Екологија таксона
Ваљкасти црви или нематоде (Nematoda) су тип бескичмењака који се одликује облим, издуженим, танким и несегментисаним телом, зашиљеним на оба краја. Обухвата преко 80.000 врста, од којих преко 15.000 води паразитски начин живота. Насељавају сва станишта (чак и антарктичка), а у већини станишта су најбројнија група животиња.

Садржаj

 Назив

Први назив овом типу животиња дао је Рудолфи 1808. године — Nematoidea (од грч. νῆμα (nema) = конац + грч. -ώδη (-ode) = „налик на"). Преименовани се у Nematodes (Burmeister 1837), па у Nematoda (Diesing 1861), а Nathan Cobb је 1919 препоручио називе Nemata или Nemates. Постојала је једно време и пракса уједињавања ове групе животиња са групом Nematomorpha у тип Aschelminthes. Lankester (1877) је први дао статус типа (phylum) нематодама.

 Анатомија нематода


Схема анатомије мужјака:
1. уста
2. црево
3. клоака
4. екскрециони органи
5. тестис
6. околождрелни нервни прстен
7. леђна (дорзална) врпца нервног система
8. трбушна (вентрална) врпца нервног система
9. екскрециона пора
Телесни зид ваљкастих црва састоји се од:
Улоге кутикуле су да штити тело, даје телу чврстину и служи као потпора мишићима. Епидермис је синцицијелан и образује четири уздужна задебљања : леђно, трбушно и два бочна. Слој мишића, који се налази испод епидермиса, је овим задебљањима подељен на уздужне траке. Између телесног зида и црева налази се псеудоцелом.
Црево је права цев, која почиње усним, а завршава се аналним отвором. Предње и задње црево су обложени кутикулом што указује на њихово ектодермално порекло.
Нервни систем је врпчаст, али сложенији од оног код пљоснатих црва. Састоји се од нервног прстена, који окружује ждрело, и врпци које са њега полазе. Осим тога у телу се налазе и ганглијска задебљања.
Екскреторни систем је у облику цевчица које су жлезданог порекла. Крвни и респираторни систем код ових животиња не постоје.
Полни органи су цевасти, полови су одвојени и јавља се полни диморфизам : мужјаци су мањи од женки и имају повијен задњи део тела и копулаторни орган. У развићу немају ларве, већ се из јаја излегу млади који потпуо личе на одрасле.

 Значај нематода

Услед велике бројности у свим стаништима, значај нематода за структуру животних заједница је велики и немерљив. У последње време, нематода Caenorhabditis elegans се користи као модел организам у биологији.
Паразитске врсте нематода су :
  • Човечија глиста (Ascaris lumbricoides), који је чест цревни паразит човека, врло непријатан и много опаснији од дечје глисте јер може доспети до душника и изазвати гушење.

човечија глиста
  • Дечја глиста (Enterobius vermicularis), која паразитира код деце и није тако опасна;
  • Трихина (Trichinella spiralis) која изазива болест трихинозу; трихина има два домаћина свињу (може и пацов) и човека; када човек поједе недовољно кувано/печено свињско месо у коме се налазе инцистиране (учаурене) младе трихине, оне доспевају у црево; у цреву младе трихине постају полно зреле и паре се; после парења мужјаци угину, а женке дају велики број потомака који крвљу доспевају у различите делове тела где образују цисту (чауру)
  • Филарија (Filaria bancrofti), која паразитира у лимфним жлездама и изазива озбиљно обољење елефантијазис (слоновска болест)   

четвртак, 6. децембар 2012.

PLJOSNATI CRVI


Пљоснати црви
Пљоснати црви су најпримитивније вишећелијске животиње које имају билатералну симетрију.
За разлику од сунђера и дупљара, који углавном воде сесилан начин живота, ове животиње се активно крећу што доводи до развоја билатералне симетрије, снажнијег развића мишића, нервног система и чула. Нервни систем и чула се посебно концентришу на предњем делу тела, којим се ове животиње крећу напред, што доводи до појаве цефализације - образовање главеног региона. Цефализација се огледа у концентрацији чулних органа и нерава у предњем делу тела. Немају телесну дупљу већ је простор између епидермиса и црева испуњен везивним ткивом паренхимом (мезенхимом). Телесна дупља је простор између телесног зида и унутрашњих органа или црева.
Тело им је спљоштено у леђно-трбушном (дорзо-вентралном) правцу. Поред слободноживећих, овај тип обухвата и паразитске врсте.
Цревни систем се састоји од предњег и средњег црева које се слепо завршава у паренхиму. Усни отвор је, дакле, једини отвор цревног тракта. Пошто немају крвни систем, онда и код њих, као и код дупљара, црево има и улогу у транспорту сварене хране по целом телу.
Екскреторни систем се састоји од протонефридија. То су танке цевчице које се на једном крају слепо завршавају у паренхиму, а на другом крају су отворене и у контакту су са спољашњом средином. На слепо завршеном крају протонефридије налази се трепљаста ћелија чије трепље покрећу течност у каналићу.
Нервни систем им је врпчастог типа. Састоји се од мождане ганглије са које полазе нервне врпце, од којих су бочне најразвијеније и све су међусобно повезане попречним везама (комисурама). Посебних органа за дисање немају већ се распирација обавља целом површином тела.

Класификација

Овај тип обухваута три класе :
  1. Трепљасти црви (Turbelaria), слободноживећи облици чији је представник планарија (Planaria);
  2. Метиљи (Trematodes)
  3. Пантљичаре (Cestodes

                                                                  METILJI
Метиљи (Trematodes) су најбројнија група пљоснатих црва која води паразитски начин живота и нема трепљаст епител.
Метиљи паразитирају као:
Тело им је јако дорзовентрално спљоштено и листолико. Поред особина које су већ наведене за читав тип пљоснатих црва, метиљи имају и особине које су резултат њихове прилагођености (адаптације) на паразитски начин живота.
Svi su paraziti. Njihova fiziologija i tjelesna građa prilagođeni su ovom načinu života. Mnogi se prićvrste sisaljkom za domaćina.
Nervni sistem i ćulni organi manje su razvijeni nego kod drugih pljosnatih crva. Nose veliki broj jaja kao pantljičara. Imaju visokorazvijen sistem za razmnožavanje. Mogu biti spoljašnji ili unutražnji paraziti. Spoljašnji žive na ribama sisajući im krv. Unutrašnji kao metilji jetre –Fascioza hepatica žive u žućnim kanalima biljojeda. Neke vrste krvnih metilja iz roda Schistosoma kod ćovjeka izazivaju razne oblike bilharijaze. U istočnoj Aziji živi plučni metilj Paragonimus westermani. Živi u plučima čovjeka, psa ,mačke i tigra. Ima ovalno i sebelo tijelo dužine 8 – 16 mm. Izaziva hronični kašalj sa izbacivanjem sluzi. Do zaraze dolazi jedenjem nekuhanog mesa ili slatkovodnih kraba koje se u priobalnom području jedu žive.
                                                      PANTLJICARE
Пантљичаре (Cestodes) су класа пљоснатих црва која води искључиви ендопаразитски начин живота. Одрасле јединке живе у цреву човека и изазивају тешка обољења јер су веома патогене.
Тело им је издужено, дорзовентрално спљоштено (има облик пантљике) и подељено на велики број чланака (проглотиса) који заједно достижу дужину од 1 mm па до 10 m. на телу се разликују:
  • предњи део је у облику сићушне главе (scolex);
  • иза главе је сужење (вратни регион), који представља ембрионалну зону јер се у њему стално образују нови проглотиси; најмлађи проглотиси су они који су најближи вратном делу, а идући ка крају ланца чланци су све старији;
  • низ проглотиса који се означава као ланац (строб)

Unutrašnji paraziti. Žive u crijevima kičmenjaka. Na prednjem dijelu imaju pijavke i kuke kojim se pričvrste za zid crijeva. Tijelo im se sastoji od segmenata. Svaki segment ima muški i ženski sistem za razmnožavanje. Potpunim razvojem na zadnjem dijelu pucaju i izlaze zajedno sa izmetom. Domaćini su im ribe, psi, vukovi ili šakali. Diphyllbotrium u odraslom stupnju žive u pticama (gnjurci i labudi) koji se hrane ribama. Zajedno sa izmetom jajašca dospivaju u vodu. Izlegu se larve koje dospjevaju u planktonske račiće. Kad ih pojede riba larve se mjenjaju u pleurocerboid koji ima bijel, pljosnat i trakast oblik. Zauzima velik dio tijela ribe koja otiče i lak je plijen ribama. U tijelu ptica prelazi u oblik odrasle pantljičare. Ovaj ciklus ne može se skratiti, jer pantljičara mora proći sve oblike razvoja određenim redom. Poznate pantljičare su iz roda toenia:
  • Svinjska toneina solium dužine 3-10 m
  • Goveđa toneina saginata dužine do 10 m
Na glavi imaju četiri jake pijavke kojim se pričvrste za crijevo čovjeka. Prelazni oblici se razvijaju u svinjama i govedima. Do čovjeka dolaze slabo kuhanim mesom.

                                                      TREPLJASTI CRVI
Трепљасти црви (Turbellaria) су парафилетска група пљоснатих црва (Platyhelminthes), чије је тело покривено једнослојним трепљастимепителом помоћу кога се крећу. Воде слободноживећи начин живота највише у морима, мада има и слатководних врста као и оних које живе на влажним местима на копну. Малих су димензија, величине од неколико милиметара до неколико десетина сантиметара (60 cm), које достижу неке тропске врсте. Обично су јаких боја, а само је мали број врста беличаст или безбојан.
Тело им је листоликог облика и дорзо-вентрално је спљоштено па се на њему разликују :
  • трбушна страна је равна и њоме обично пузе по подлози;
  • леђна страна која је испупчена.
  • главени део на коме се налазе различити чулни органи:
    • чулне длачице
    • чулне јамице
    • очи
    • два израштаја у виду пипака (аурикуле) на којима су чулне ћелије.

HOBOTNICA


                                                                Hobotnica

HOBOTNICA (Octopus vulgaris) je mekušac iz porodice glavonožaca. Ima 8 krakova s kojima može dostići dužinu i do 3 metra. Hobotnica je odlično prilagođena životu lovca, ali i plena, jer ima tajno oružje. U telesnim naborima krije vrećicu s crnilom koje ispušta kad želi zbuniti svoje neprijatelje. Neverovatno ljupka hobotnica izgleda kao gomoljasta glava s osam nogu,no njeno vrećasto telo krije posebno dobro razvijen mozak i nervni sistem, zbog čega je hobotnica iznenađujuće inteligentna morska životinja.
Hobotnica je važan stanovnik morskog dna gde živi na stenovitim obalama i većinu vremena provodi u rupama ili pukotinama stena u plitkoj vodi. Ponekad krakovima prenosi kamenje i gradi neku vrstu "utvrde" na morskom dnu. Hobotnica se kreće plivajući ili pužući po dnu na vrhovima krakova, a pri bijegu se kreće unatrag. Po mogućnosti se povlači uvijek u isto sklonište. Sklonište se prepoznaje po uredno naslaganom većem i manjem kamenju ispred rupe. Mužjaka se od ženke razlikuje po nešto većim pipcima.
Danju hobotnica većinu vremena provodi u svom skrovištu i pritom posmatra okolinu. Njene velike oči s kapcima prilagođene su prigušenom svjetlu pod vodom pa mogu razaznati kretanja i prepoznati strukture.
Hobotnica je osjetljiva na hladnoću i zbog toga ih mnogo umire zimi u plitkim predjelima uz obalu zbog niskih temperatura mora. Hobotnica zamočena u slatku vodu umire za nekoliko sekundi.
PREHRANA I NACIN LOVA
Kao većina podvodnih lovaca izlazi i hobotnica iz svojeg skrovišta tek kad se smrači, te odlazi u potragu za hranom. Njena omiljena hrana su rakovi, rakovice i školjkaši. Iako je hobotnica odličan plivač, najčešće svoj plen lovi primjenjujući lukavstvo. Može menjati boju tela i tako se prilagoditi okolini. Ležeći maskirana na morskom dnu posmatrati će okolinu i jurnuti na neopreznog "prolaznika" te ga omamiti svojim nervnim otrovom. Njeni dugi i snažni krakovi rastezljivi su i opremljeni s dva reda pipaka, kojima hobotnica može čvrsto držati i sklizak plijen.
Ako je njezina žrtva neki mekušac s tvrdom ljušturom, hobotnica će razbiti ljušturu svojim "papagajskim kljunom" tj. čeljustima sličnim kljunu. Kad želi uloviti neki mnogo opasniji plijen, kao što je naprimjer hlap, služi se lukavijom metodom. Najprije u vodu ispusti oblak crnila i tako smanji vidljivost, a zatom se kroz taj oblak oprezno približi hlapu i zgrabi ga sa stražnje strane kako ovaj ne bi mogao upotrebiti svoja klešta za odbranu.
 NEPRIJATELJI I ODBRANA
U neprijatelje hobotnice ubrajaju se ugori, delfini i morski psi, kojima je ona česta hrana. Ako je moguće, hobotnica će im pobeći najvećom mogućom brzinom pomoću svog "mlaznog pogona" te izbaciti crnilo. Hobotnica osim toga ima sposobnost da se provuče kroz vrlo male otvore kroz koje je neprijatelji ne mogu slijediti pa ostaju zbunjeni ispred njenog skloništa.
Svojom sposobnošću da se bojom u potpunosti prilagodi okolini hobotnica, međutim, već unaprijed sprječava da je netko otkrije. Ona pigmente boje u svojoj koži može rasporediti po želji, može ih na nekim mjestima zgusnuti, na nekima razrijediti te oblikovati pruge i uzorke koji su u skladu s okolinom.
Najdjelotvornija odbrambena metoda je ona ista koju koristi i u lovu. Ako je netko slijedi, ispustit će hobotnica u vodu velik oblak crnila. Istovremeno ispušta i supstancu koja umrtvljuje osjetilo mirisa protivnika tako da je on više neće biti u stanju pronaći.
Mora se spomenuti i 'otrovni zub' koji se nalazi u središtu gde izrastaju krakovi, ispod hobotnice. Ribolovci paze da taj zub uklone kada ulove hobotnicu da ne nastradaju.

Razmnožavanje

Hobotnice koje se pare izgledaju kao da se drže za ruke. No,u stvarnosti mužjak pomoću posebnog kraka, ,uštrcava spermafore u otvor plašta ženke kako bi oplodio jajašca. Sedam dana kasnije ženka polaže jajašca u obliku grozdastih nakupina, oblaže ih želetinoznom masom i pričvršćuje za stenu. Tokom četiri do šest nedelja koliko je potrebno da se iz jaja izlegu larve, čuva jajašca, često ih dodiruje i čisti te im dovodi svežu vodu. Ta briga za mrijest može je stajati i života jer za to vreme ništa ne jede pa može u potpunosti izgubiti snagu i uginuti.
Iz jaja će se izleći ličinke duge samo 3 mm, koje izgledaju kao minijaturne hobotnice.